ГЂА ФАУСТ

Кренимо по реду –

удала се за Фауста.

Упознали се на факсу,

нашли стан, прекинули,

помирили се, венчали,

кредит за кућу узели,

обоје успели,

дипломирали, магистрирали, докторирали.

Без деце.Два баде-мантила.

За мене и за њега.

Радили. Штедели.

Опет се преселили.

Брзи аутомобили. Јахте.

Још једну кућу купили.

Најновије играчке – компјутери,

мобилни. Наредовали.

Преселили опет. Фаустово лице

поста мудро, похлепно, мало лудо.

Моје – исто.

Заволех тај стил живота,

не живот.

Он заволи славу,

не жену.

Ишао је код дроца.

Осетих – не љубомору,

већ хронично иритирање.

Кренула на јогу, t’ai chi,

Feng Shui, терапије, испирањежелуца.

А Фауст би се хвалио

на журкама

о профиту

послова на Истоку.

Онда би пожуду своју

таксијем однео у центар града,

најблаже речено,

да се издува, изгуби,

пирује, проводи.

Желео је више.

Дођох кући једне зимске вечери,

гладна.

Фауст беше горе у радној соби,

на састанку.

Осетих мирис цигаре,

демонског, настраног секса, недозвољеног.

Чух Фауста и ту другу особу

како се смеју.

Потом, свет,

како Фауст рече,

рашири своје ноге.

Прво политика –

Посланик. Министар. Премијер. Председник.

Па банке –

офшор, у свету –

и бизнис –

Шеф. Директор. Власник. Тајкун.

Доста? Бис!

Фауст поста кардинал, папа,

знао више од Бога;

летео брже од звука

око света,

ручао,

ходао по Месецу,

играо голф,

запалио дебелу хавану на сунцу.

Послушао шесто чуло –

у паметне бомбе инвестирао,

у патњу,

Фауст оружјем трговао.

Заглибио дубоко, па се извукао.

Купио фарме,

клонирао овце,

сурфао Интернетом

тражећи сличне крелце.

Што се мене тиче,

кренух својим путем,

видех Рим за дан,

тезгарила,

затегла лице,

уградила сифоне,

утегла бутке;

ишла у Кину, Тајланд, Африку,

вратила се, просветљена.

Напунила 40, постила,

апстинирала, веган постала,

па Будиста, 41. прославила.

Ја – плавуша,

рођокоса, бринета,

дивљакуша,

лујка, шизика;

побегуља,

повратница.

Фауст беше кући. Минут молим, рече,

синоћ ме задовољавала

виртуелна Јелена Тројанска.

Лице које покрену хиљаду бродова.

Љубио сам те усне. Ствар је у томе –

што потписах пакт

са Мефистом,

Ђаволим потрчком.

Он долази

да узме

што је његово,

да пожње шта посејах.

Због свих ових година

варања,

насртања,

уживања,

ја продадох своју душу.

Чим заврши, зачух

сиктање змије,

окусих зло, познах тај смрад,

док су крљушасте ђавоље руке

гребале

право кроз плочице керамичке

до Фаустових ногу босих

и одвукле њега, који се чудно кезио, право

доле до Пакла.

Дакле,

Фаустовим тестаментом

све ми припало –

јахта,

неколико кућа,

авион, писта,

плен, и слично,

богатство –

мени.

C’est la vie.

Кад се разболих,

болеше к'о сам ђаво.

Купих бубрег

картицом,

оздравих.

Још чувам Фаустову тајну –

мудри, лукави, покварени гад

није имао шта да прода

 Керол Ен Дафи