Ono u meni

...Ali kao svaki ruski ludak, ja sam se zaljubio samo u jedan grad, da, poručniče Rjaževski, u pravu ste, to je grad Pariz, najbolje mesto na zemlji. Tamo sam bio već nekoliko puta, i svakom svojom posetom – ponovo, potpuno primitivno, bivao očaran njime, mojim Parizom.
Svi Rusi tako govore – „moj Pariz”.
Zamislite Pariz koji kaže: „Ovo je moj Rus!”

Pariz nije voleo nijednog Rusa, mada je ponekad nudio kaldrmisani obraz za poljubac. Hoću da verujem da je to bio obraz, kada sam ga ljubio.
– „Pa, šta, ravnodušni Parizu“ – govorio sam ja, idući pijan kroz grad – dobićeš i ti svoje! Čekaj samo!
U tami sam video crkvu Notr Dam – i najzad je ličila na sebe. Danju – nije nešto, često sam je viđao danju: nije nešto. Ali, zato, noću – sva njena čudovišta zaista su postala čudovišna, i uronila je u visinu mračne teskobne dubine u koju možeš na strašan način da potoneš.
Zbrisao sam užasnut, i zaduvan, popeo sam se na most, a tamo su svirali violinu, svirali su gitaru, a lica već nisam prepoznavao u noćnoj tami.
– Daj mi gitaru! – rekao sam. – Giv mi gitar.
Oni su mi dali instrument, i ja sam zapevao pesmu:
„Ona se nije udala za hromog Arapina!”
Zatim sam vratio instrument i otvorio oči, uvek ih zatvaram kada pevam – kao Grebenščikov, evo ovako. Otvorio sam ih i video, najzad, da okolo stoje sami Arapi, mnogo njih.
– O čemu je pesma? – pitali su, u smislu, zis song – abaut šta?
Rekao sam da je to ruska pesma o ljubavi, i oni su se složili.
Zatim sam se izgubio i poželeo pivo, kod mene su ta dva procesa direktno povezana. Na kraju sam našao noćni kafić i popeo se tamo. On je bio bez stolova – ali sa šankovima, tamo je stajalo nekoliko desetina ljudi, svi neobično visoki, i crnci.
Setio sam se jednog ruskog filma, gde pahuljica ulazi u crni bar, i svi zaćute i blenu u belog kretena.
Tako je sve, uostalom, i bilo.
Ja sam se na trenutak zadržao kod ulaza, ali sam se ohrabrio rečenicom „Ruski pesnici se ne predaju”, prišao barskom šanku i zatražio pivo.
I ništa se, znate, nije desilo. Zato što je to Pariz, a ne neki Harlem...


PS ovo je odlomak iz knjige eseja o književnosti, politici, ljubavi, putovanjima... Terra Tartarara koju je napisao Zahar Prilepin. U ovog mladog i talentaovanog pisca zaljubila sam se na prvi pogled. Kako i zašto... otkrijte sami - jer vredi! svaki minut uložen u čitanje njegovog dela.

Kod nas su objavljeni roman Sanjka i zbirka pripovetki  Cipele pune vruće votke. Nadam se da će uskoro ugledati svetlost dana i njegov  roman Greh. Ja vam, sa njegovog oficijelnog sajta, nudim u originalu (nisam baš vična da prevedem) neke od stihova....

Я не ведаю что творю
Я тебе о любви говорю
В светофорах мигающий красный
Этой ночью дурною заразной
Континенты идут ко дну
Разве я при этом усну




В светофорах мигающий свет
Пропускаю помеху справа
Пропускаю целые главы
А конца в этой книге нет
Как в бреду улетаю в кювет




Ах мигающий красный... алый...
темно-розовый... огневой...
Словно сердце движенье встало
Бледный месяц как часовой
Опаленная тень краснотала
Дать понять им что я живой




Я не ведаю что творю
Я тебе о любви говорю
Ты родная ты рядом одна
Ты мне тысячу лет как жена